Po dobijanju dijagnoze, ili bar sumnje na dijagnozu, roditelj često pročita u odeljku za terapije : DEFEKTOLOŠKI TRETMAN.

Živimo u vremenu kada se dosta promoviše rad defektologa, ali znamo li šta on zapravo podrazumeva i čemu teži?

Cilj je uvek - samo jedan. Dostizanje najvišeg mogućeg detetovog potencijala. Dovođenja do maksimuma svake pojedinačne sposobnosti i domena razvoja.

Najpre se identifikuju ključne oblasti koje je neophodno uključiti u tretman. Rano otkrivanje problema = rani tretman = značajno bolji efekti.

Kako izgleda tretman?  Polazište svakog tretmana jeste pristup koji defektolog ostvaruje sa detetom. Komunikacija, bliskost i poverenje koje dobije od deteta, značajni su preduslovi uspešnosti, odnosno neuspešnosti tretmana.

Tretmani se sprovode individualno, kako bi okruženje, materijal i defektolog bili prilagođeni detetu, njegovim mogućnostima i interesovanjima. Metodama kojima se defektolog služi tretiraju se i unapređuju različite sposobnosti i funkcije (vizuelne, auditivne, taktilne, motoričke - gruba i fina motorika, intelektualne - mišljenje, pamćenje, učenje, pažnja, koncentracija).

Tretmani mogu biti usmereni na pojačanje određenog poželjnog oblika ponašanja, kao i na kanalisanje i suzbijanje nepoželjnih oblika ponašanja.

Nakon defektološke procene poželjno je da defektolog izradi individualni plan podrške za dete, u kome će biti istaknuti kratkoročni i dugoročni ciljevi kojima tretmani teže.

Veoma je važno uspostaviti dobru saradnju defektologa i roditelja/staratelja, kako bi dete i nakon tretmana kroz svakodnevne aktivnosti koristilo i primenjivalo ono što se radi sa defektologom. Na prvom mestu su upravo ti zajednički interesi magičnog trougla: dete - roditelj - defektolog, u cilju uspešnosti i dugotrajnosti efekata defektoloških tretmana.